Roditelji koji nemaju automobil ili im je automobil trenutno nedostupan vrlo brzo dođu do istog pitanja. Da li smem da uđem u taksi sa bebom u naručju i da li mi treba auto sedište. Odgovor jeste jasan sa pravne strane, ali je sa bezbednosne strane mnogo složeniji, i upravo tu većina roditelja dobija pogrešnu ili polovičnu informaciju. U nastavku je objašnjeno šta zakon zaista propisuje, zašto postoji izuzetak za taksi vozila i kako da prevoz deteta taksijem bude što bezbedniji čak i kada nemate sopstveno sedište sa sobom.
Prema Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, deca do dvanaest godina, odnosno deca niža od sto trideset pet centimetara, moraju da se prevoze u odgovarajućem bezbednosnom sedištu. Međutim, ta obaveza se odnosi na privatna vozila. Za vozila javnog prevoza putnika, u koja spada i taksi, propisan je izuzetak. To praktično znači da taksista nije u prekršaju ako preveze dete bez auto sedišta i da roditelj neće biti kažnjen zbog toga.
Ovaj izuzetak vrlo često se pogrešno tumači kao poruka da sedište nije potrebno. Nije tako. Zakon je propisao izuzetak zbog praktične nemogućnosti, a ne zato što je vožnja bez sedišta bezbedna. Fizika sudara ne pravi razliku između privatnog automobila i taksi vozila. Zato je pravilna formulacija da auto sedište u taksiju nije zakonska obaveza, ali jeste bezbednosna preporuka.
Razlog je vrlo jednostavan kada se objasni. Da bi taksi vozač u svakom trenutku mogao da primi svako dete, u prtljažniku bi morao da nosi sedišta za sve uzraste, od korpe za novorođenče do bustera za dete od deset godina. Ako se pojavi porodica sa blizancima, potrebno je više komada istog sedišta. Praktično, jedan automobil bi morao da vozi šest do devet sedišta koja bi zauzimala ceo prtljažnik, što bi onemogućilo prevoz prtljaga i učinilo uslugu neizvodljivom.
Ista logika primenjena je i u zemljama koje imaju najstroža pravila o zaštiti dece u saobraćaju, poput Velike Britanije, Nemačke i Švedske. I tamo vozila javnog prevoza imaju izuzetak, uz preporuku da se koristi sopstveno sedište kada god je to moguće. Dakle, izuzetak za taksi prevoz dece nije lokalna popustljivost nego rešenje koje se primenjuje širom Evrope.
Ovo je pravilo koje se ne menja i na koje treba obratiti posebnu pažnju. Dete mlađe od dvanaest godina ne sme da se prevozi na prednjem sedištu, i to važi bez obzira na to čijim automobilom se vozi. Jedini izuzetak odnosi se na najmlađu decu koja se prevoze u bezbednosnom sedištu okrenutom suprotno od smera kretanja vozila, i to isključivo ako je vazdušni jastuk na suvozačevom mestu isključen.
Razlog leži u načinu na koji vazdušni jastuk radi. On se aktivira velikom brzinom i projektovan je za telo odrasle osobe. Kod deteta, naročito kod deteta koje sedi u sedištu okrenutom unazad, aktivacija jastuka može da izazove teške povrede glave i vrata. Zbog toga se prevoz deteta na prednjem sedištu izbegava u svakoj situaciji u kojoj postoji slobodno mesto pozadi.
Ne, i to je verovatno najopasnija navika koja se i dalje viđa. Dete u krilu roditelja nije zaštićeno ničim. Pri sudaru na brzini od pedeset kilometara na sat, telo deteta razvija silu višestruko veću od sopstvene težine, tako da ga nijedan odrastao čovek ne može zadržati rukama. U tom slučaju roditelj postaje dodatna opasnost, jer svojom masom pritiska dete napred.
Zbog toga se držanje deteta u krilu tretira kao težak prekršaj u privatnim vozilima, sa vrlo visokim novčanim kaznama i kaznenim poenima. U taksiju formalno nemate kaznu, ali rizik ostaje potpuno isti. Ako putujete bez sedišta, dete koje je dovoljno veliko treba da sedi samostalno na zadnjem sedištu i bude vezano pojasom, a ne u krilu odrasle osobe.
Najbolje rešenje je da sopstveno sedište ponesete sa sobom, jer većina modela za najmlađi uzrast ima nosiljku koja se lako vezuje standardnim pojasom vozila. Ako to nije moguće, potrebno je smanjiti rizik na drugi način. Beba se nikada ne nosi u naručju napred, nego se putuje na zadnjem sedištu, po sredini ili iza suvozača, uz vezan pojas odrasle osobe.
Vožnja bez sedišta treba da bude što kraća i po mogućstvu izbegnuta na otvorenom putu i na većim brzinama. Kratka gradska relacija po Kragujevcu na brzini od četrdeset kilometara na sat i vožnja magistralnim putem nisu isti rizik. Ako je vožnja duža, vredi je odložiti dok ne obezbedite sedište, jer je prevoz bebe taksijem bez auto sedišta uvek kompromis, a ne rešenje.
Statistike bezbednosti saobraćaja godinama pokazuju isto. Najbezbednije mesto u automobilu je sredina zadnjeg sedišta, jer je najudaljenije od zona udara sa obe strane vozila. Odmah zatim dolazi mesto iza suvozača, koje ima praktičnu prednost jer omogućava izlazak deteta na trotoar, a ne na kolovoz.
Kod starije dece koja više ne koriste sedište važno je gde prolazi pojas. Dijagonalni deo pojasa treba da ide preko ramena i grudi, nikako preko vrata, a donji deo preko kukova, a ne preko stomaka. Ako je dete nisko i pojas mu seče vrat, buster sedište rešava taj problem tako što podiže dete na visinu na kojoj pojas pravilno naleže. To je najjednostavnija i najjeftinija zaštita za uzrast od četiri do dvanaest godina.
Iako zakon to ne zahteva, pojedini prevoznici i pojedini vozači imaju sedište ili buster u vozilu, najčešće na sopstvenu inicijativu. Zato se isplati da pri naručivanju vožnje odmah kažete dispečeru da putujete sa detetom i kog je uzrasta. Dispečer tada može da pošalje vozilo koje ima sedište, ako takvo vozilo u tom trenutku postoji u floti.
Najava unapred pomaže i kada nosite sopstveno sedište, jer vozač zna da mu treba nešto više mesta i nešto više vremena za ugradnju. Kod naručivanja taksija za porodicu korisno je reći i koliko vas ukupno putuje, jer se tako izbegava situacija da stigne vozilo u koje ne mogu da stanu i roditelji i dete i kolica.
Prtljag putnika, uključujući i dečja kolica, po pravilu je uračunat u cenu vožnje po važećem cenovniku. Zbog toga se kolica ne naplaćuju posebno, osim ako lokalna odluka izričito predviđa naknadu za posebne usluge. Ipak, veličina prtljažnika se razlikuje od vozila do vozila, pa je i ovde najbolje unapred reći da putujete sa kolicima.
Praktičan savet koji roditeljima najviše znači jeste da kolica sklopite pre nego što vozilo stigne, a ne dok stojite pored otvorenog prtljažnika sa detetom u rukama. Torbu sa neophodnim stvarima držite kod sebe u kabini, a ne u prtljažniku, jer vam maramice, voda i pelene mogu zatrebati tokom vožnje. Kod putovanja sa bebom taksijem organizacija pre polaska štedi najviše nerava.
Povratak kući sa novorođenčetom je vožnja koja se planira unapred, jer je to najosetljiviji uzrast i najmanja tolerancija na improvizaciju. Nosiljka za novorođenče, odnosno auto sedište prve grupe, po pravilu se postavlja okrenuto suprotno od smera kretanja vozila, jer taj položaj najbolje štiti glavu i vrat bebe koja još ne drži glavu samostalno.
Ako vožnju iz porodilišta obavljate taksijem, najbolje je da sedište ostavite kod nekoga ko dolazi po vas ili da ga unapred donesete i ostavite u sobi. Vožnja treba da bude mirna i bez naglih ubrzanja, a beba se ne izvlači iz nosiljke dok vozilo ne stane. Ovo je jedna od retkih situacija u kojoj se taksi prevoz novorođenčeta planira jednako pažljivo kao i sama posteljina za krevetac.
Mučnina u vožnji je česta kod dece između tri i dvanaest godina i nastaje zbog neusklađenosti onoga što oči vide i onoga što čulo ravnoteže oseća. Pomaže gledanje kroz prednje staklo umesto u telefon ili knjigu, blago otvoren prozor, svež vazduh i izbegavanje obilnog obroka neposredno pre polaska. Vožnja bez naglih kočenja i skretanja takođe smanjuje tegobe.
Ako primetite da dete bledi, ćuti i počinje da guta često, to su prvi znaci i tada je najbolje odmah reći vozaču da stane na bezbednom mestu. Većina vozača u tome nema nikakav problem, jer je kratko zaustavljanje daleko lakše i za dete i za vozilo. Kod dužih relacija, kao što su međugradske vožnje sa decom, pauza na svakih sat vremena rešava većinu ovih situacija unapred.
Prva i najčešća greška je pretpostavka da kratka vožnja ne nosi rizik. Većina saobraćajnih nezgoda dešava se u naselju, na malim udaljenostima od kuće i pri umerenim brzinama, upravo zato što se tada vozi najviše. Druga greška je debela zimska jakna ispod pojasa ili kaiševa sedišta, jer jakna pri sudaru pritisne, ostavi prazan prostor i pojas prestane da drži telo kako treba.
Treća greška je nekritično preuzimanje polovnog sedišta bez provere. Sedište mora da ima važeći atest i ne bi trebalo da se koristi ako je bilo u udesu, čak i ako spolja izgleda ispravno. Četvrta greška je popuštanje pred detetom koje ne želi da sedi vezano, jer se navika vezivanja pojasa stiče u ranom uzrastu i kasnije je mnogo teže uvesti.
Kada objektivno nemate izbora, važno je znati koje mere daju najveći efekat. Vožnja na zadnjem sedištu umesto napred, vezan pojas odrasle osobe koja drži dete uz sebe ali ga ne stavlja u krilo iznad pojasa, izbegavanje magistralnih deonica i biranje kraćih relacija smanjuju rizik u znatnoj meri. Nijedna od tih mera nije zamena za sedište, ali je razlika između lošeg i najgoreg scenarija velika.
Na kraju, vredi zapamtiti jednu rečenicu. Zakonski izuzetak koji važi za taksi prevoz sa decom postoji zbog praktične nemogućnosti da svako vozilo nosi sedišta za sve uzraste, a ne zato što je vožnja bez sedišta bezbedna. Roditelj koji to razume donosiće bolje odluke i onda kada nema idealne uslove, a upravo su te odluke ono što u saobraćaju najviše štiti decu.
Zanimaju te usluge, potrebna ti je informacija?
Kontaktirajte nas
