Kada danas u dva dodira na telefonu naručiš vozilo i gledaš kako se ikonica približava tvojoj ulici, teško je pomisliti da je ista ta usluga stara skoro četiri veka. Ideja je oduvek bila potpuno ista. Neko ima prevozno sredstvo, neko drugi treba negde da stigne, i traži se pošten način da se ta usluga naplati. Sve što se menjalo tokom vekova bilo je tehničko, dakle čime se vozi i čime se meri. U ovom tekstu prolazimo kroz tu priču od pariskih kočija do savremenih aplikacija, uz nekoliko detalja koji objašnjavaju stvari koje i danas viđamo svakog dana.
Prve organizovane iznajmljene kočije pojavile su se u Parizu sredinom sedamnaestog veka. Preduzimljivi Nikola Sovaž imao je nekoliko kočija koje je izdavao građanima na sat ili na relaciju, a njegova kuća nalazila se u ulici u kojoj je bio i konak sa likom svetog Fijakra. Ljudi su brzo počeli te kočije da nazivaju po tom znaku, pa je nastala reč fijaker, koja je preko francuskog stigla i do našeg jezika i zadržala se sve do danas. Otprilike u isto vreme, u Londonu se razvija sličan sistem sa takozvanim hackney kočijama, koje su bile toliko formalno uređene da se i savremeni londonski crni taksi u zvaničnim dokumentima i dalje vodi pod tim starim imenom. Već tada su postojali svi elementi koje danas podrazumevamo. Postojala su mesta na kojima su vozila čekala putnike, postojala su pravila ko sme da obavlja taj posao i postojale su tarife koje je propisivala vlast. Jedina stvar koja je nedostajala bila je pouzdana mera.
Sve do kraja devetnaestog veka cena vožnje zavisila je od procene, dogovora i, budimo iskreni, od poštenja kočijaša. Putnik nije imao nikakav način da proveri da li je put zaista bio toliko dug koliko mu se naplaćuje, pa su svađe oko cene bile svakodnevna pojava u svim velikim gradovima. Rešenje je došlo 1891. godine, kada je nemački pronalazač Fridrih Vilhelm Gustav Brun konstruisao uređaj koji je merio pređeni put i vreme i na osnovu toga sam računao iznos. Taj uređaj je dobio ime taksametar, kasnije taksimetar, a ime je nastalo spajanjem srednjovekovne latinske reči taxa, koja znači naknada ili taksa, i grčke reči metron, koja znači mera. Doslovno prevedeno, to je merač naknade. Od skraćene francuske verzije te reči nastala je i sama reč taksi, koja je u širu upotrebu ušla tek početkom dvadesetog veka. Zanimljivo je da su i prvi taksimetri radili po istom principu kao današnji. Dok vozilo stoji, radi mehanizam koji meri vreme. Čim vozilo krene, prenos sa točka preuzima obračun i meri pređeni put. Nikada oba istovremeno, uvek jedno od dva, tačno onako kako radi i uređaj u vozilu koje danas naručuješ telefonom.
Nova sprava se u početku ugrađivala u kočije, jer automobila gotovo da nije ni bilo. To se promenilo 1897. godine, kada je Gotlib Dajmler napravio vozilo poznato kao Dajmler Viktorija, prvi automobil na svetu proizveden namenski za prevoz putnika i opremljen taksimetrom. Isporučen je u junu te godine preduzetniku Fridrihu Grajneru iz Štutgarta, koji je time osnovao prvu motorizovanu taksi službu na svetu. Iste godine u Londonu su se pojavila i električna vozila za iznajmljivanje, koja su građani prozvali po zvuku koji su proizvodila dok se kreću, jer su tiho zujala umesto da tutnje. I u Njujorku su tih istih meseci na ulice izašli električni fijakeri bez konja. Zanimljivo je da su, dakle, prva taksi vozila u istoriji bila električna, mnogo pre nego što je iko govorio o ekologiji, i da su tek kasnije zamenjena benzinskim jer su baterije tada bile preteške i prekratkog dometa. Trebalo je da prođe više od jednog veka da se električni taksi ponovo vrati na ulice velikih gradova.
Odgovor na pitanje zašto su taksi vozila u tolikom broju gradova žuta krije se u Njujorku, na samom početku dvadesetog veka. Hari Alen je 1907. godine doveo iz Francuske prvu veću flotu benzinskih taksi vozila i pokrenuo službu koja je ubrzo postala vrlo poznata. Vozila su prvobitno bila u drugim bojama, ali se pokazalo da putnici teško uočavaju slobodan automobil u gustom gradskom saobraćaju, pa su prefarbana u jarko žutu. Razlog je bio potpuno praktičan. Žuta je boja koju ljudsko oko najlakše primeti sa velike razdaljine, naročito u lošem vremenu i pri slabom osvetljenju, pa se vozilo uočava mnogo pre nego što se pročita bilo kakav natpis. Ideja se pokazala toliko dobrom da su je preuzeli i drugi, a žuti taksi je vremenom postao vizuelni simbol grada. Danas su pravila o boji različita od države do države i od grada do grada, negde je boja propisana zakonom, negde je stvar izbora prevoznika, a negde se prepoznatljivost postiže krovnim svetlom i oznakama umesto bojom karoserije.
Do sredine dvadesetog veka taksi se hvatao isključivo na ulici ili na stajalištu, dizanjem ruke ili čekanjem u redu. To je značilo da je veliki broj vozila stalno kružio praznim ulicama tražeći putnika, dok su u nekim delovima grada ljudi čekali bez ijednog vozila u blizini. Pojava dvosmerne radio veze posle Drugog svetskog rata promenila je taj sistem iz temelja. Prvi put je postojao neko ko je imao pregled nad celom flotom i mogao je da pošalje najbliže vozilo tamo gde je potrebno. Tako je nastao dispečer, zanimanje koje je decenijama bilo srce svake taksi službe. Efekat je bio ogroman. Skratilo se vreme čekanja, smanjila se potrošnja goriva na prazan hod, a putnik je po prvi put mogao da naruči vožnju iz svog stana. U suštini, to je bio prvi korak ka onome što danas radi aplikacija, samo što je posao raspoređivanja umesto algoritma obavljao čovek sa mikrofonom i mapom grada u glavi.
U srpskim gradovima fijakeri su vek i po bili glavni način prevoza putnika, a stajališta su se nalazila na pijacama, kod stanica i u centru, dakle na istim onim mestima na kojima i danas najčešće čekaju vozila. Prelazak na automobile bio je postepen i trajao je decenijama, jer su vozila bila skupa, puteva je bilo malo, a mehaničara još manje. Posle Drugog svetskog rata razvoj automobilske industrije promenio je sliku, i tu Kragujevac ima posebno mesto, jer je od pedesetih godina prošlog veka postao centar proizvodnje automobila u zemlji. Vozila proizvedena u tom gradu decenijama su činila okosnicu voznih parkova širom Jugoslavije, uključujući i taksi vozila. Devedesetih godina dolazi do velikih promena u organizaciji, pa se pored velikih preduzeća pojavljuje veliki broj samostalnih prevoznika i udruženja. Konačni oblik koji danas poznajemo, sa gradskim tarifnicima, propisanim oznakama i obaveznim taksimetrom, uspostavljen je tek u poslednje dve decenije.
Poslednja velika promena dogodila se krajem prve decenije dvadeset prvog veka, kada je pametni telefon sa ugrađenim GPS prijemnikom postao svakodnevna stvar. Time su nestala dva problema koja su vekovima pratila ovaj posao. Prvi je bio kako objasniti gde se tačno nalaziš, a drugi kako znati koliko dugo treba da čekaš. Aplikacija je rešila oba odjednom, jer sama zna lokaciju i sama pokazuje gde je vozilo u tom trenutku. Uz to su došle i stvari koje su ranije bile nezamislive, poput plaćanja karticom unapred, sačuvanih omiljenih ruta, istorije vožnji i ocenjivanja. Zanimljivo je da aplikacija nije ukinula ni jednu jedinu stavku iz stare priče. I dalje postoji propisana tarifa, i dalje postoji taksimetar, i dalje postoji dispečerski sistem, samo što sada radi automatski. Promenio se interfejs, ne i suština.
Kada se cela ova priča pogleda odjednom, upada u oči koliko je malo toga zaista novo. Nikola Sovaž je pre skoro četiri stotine godina imao mesto na kome su njegove kočije čekale putnike, imao je cenu po vremenu i po relaciji i imao je problem sa tim kako da putnik veruje da nije prevaren. Danas se to isto rešava satelitom, ekranom i POS terminalom, ali su pitanja identična. Gde je vozilo, kada stiže, koliko košta i zašto baš toliko. Taksimetar iz 1891. godine i aplikacija iz 2026. godine rade istu stvar, samo različitim sredstvima, i oba postoje iz istog razloga, a to je poverenje između dvoje ljudi koji se ne poznaju. Zato sledeći put kada budeš gledao kako se ikonica vozila kreće po mapi tvog telefona, znaj da gledaš najnoviju verziju vrlo starog dogovora, i da se u tom dogovoru za četiri veka promenilo sve osim onoga što je najvažnije.
Zanimaju te usluge, potrebna ti je informacija?
Kontaktirajte nas
