Većina nas uđe u vozilo, kaže adresu i tek na kraju pogleda cifru na taksimetru. Iznos tada deluje pomalo kao da se pojavio sam od sebe, iako iza njega stoji prilično jednostavna matematika koja se nije menjala decenijama. Kada jednom razumeš od čega se cena zapravo sastoji, svaka vožnja postaje predvidiva, a ono što piše na displeju prestaje da bude iznenađenje na kraju puta. U ovom tekstu prolazimo kroz sve elemente te cene, od starta i kilometraže do vremena čekanja, različitih tarifa i onih situacija kada se cena uopšte ne meri taksimetrom.
Cene taksi prevoza u Srbiji ne postavlja svaki prevoznik po svom osećaju, niti se one dogovaraju od slučaja do slučaja. Osnovni okvir postavlja Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, a konkretne iznose propisuje lokalna samouprava, dakle grad ili opština na čijoj teritoriji vozilo obavlja delatnost. Grad donosi odluku o taksi prevozu i u toj odluci se nalazi tarifnik koji važi za sve. Negde je propisana jedinstvena cena koja se primenjuje bez izuzetka, negde je propisan maksimalni iznos ispod kojeg prevoznik sme da se kreće ako želi. Upravo zbog toga cena iste dužine vožnje nije ista u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i Beogradu, iako je princip obračuna svuda potpuno identičan. Na visinu tarife utiče čitav niz faktora, pre svega cena goriva, troškovi održavanja i registracije vozila, obavezna osiguranja, ali i broj stanovnika, prostorna veličina gradske teritorije i platežna moć građana. Kada neki od tih troškova značajno poraste i duže se zadrži na višem nivou, gradovi obično nakon nekog vremena usklade tarifnik, najčešće uz obrazloženje radne grupe koja poredi troškove poslovanja sa aktuelnim cenama. Zato se dešava da tarife stoje nepromenjene godinama, pa se onda promene odjednom i za nekoliko procenata.
Start je fiksni iznos koji se obračunava na samom početku vožnje, čim taksimetar bude uključen, i on ne zavisi od toga koliko dugo ćeš se voziti niti koliko kilometara ćeš preći. Naplaćuje se tačno jednom po vožnji i ostaje isti bez obzira na to da li ideš dve ulice dalje ili na drugi kraj grada. Mnogi putnici pomisle da je start neka vrsta administrativne takse ili dodatka bez pokrića, ali njegovo objašnjenje je sasvim praktično. Vozilo je do tebe došlo praznim hodom, potrošilo je gorivo, potrošilo je vreme i prešlo put koji se ni na koji način posebno ne obračunava, pa start pokriva upravo taj deo posla. U njemu je sadržan i trošak same dispečerske službe, održavanja voznog parka i vremena provedenog u čekanju poziva. Zbog svega toga vožnja od nekoliko stotina metara nikada ne košta simbolično malo, i to je nešto što najčešće zbunjuje ljude koji retko koriste ovakav prevoz. Kratke relacije uvek deluju skuplje kada se preračunaju po kilometru, jer se fiksni deo cene rasporedi na vrlo malu razdaljinu. Što je vožnja duža, to start manje utiče na konačnu cifru, pa se i utisak o odnosu cene i pređenog puta potpuno menja.
Ovo je deo cene koji je najlakše razumeti i koji ljudi obično jedini i imaju na umu kada razmišljaju o taksiju. Za svaki pređeni kilometar obračunava se iznos propisan tarifom koja u tom trenutku važi, i taj deo raste ravnomerno kako vožnja odmiče. U praksi taksimetar ne broji ceo kilometar odjednom, već meri u znatno manjim koracima, najčešće na svakih sto ili dvesta metara, u zavisnosti od toga kako je uređaj podešen. Zbog toga se cifra na displeju menja postepeno, u sitnim i čestim skokovima, umesto da naglo skoči na svakih kilometar. Taj sistem je pravedniji za obe strane, jer niko ne plaća deonicu koju nije prešao, a ni prevoznik ne gubi na delovima puta koji ne popune ceo kilometar. Ovaj element cene je proporcionalan i predvidiv, što znači da ga možeš prilično tačno proceniti i pre nego što uopšte kreneš. Ako približno znaš koliko je udaljena adresa na koju ideš, pomnožiš tu razdaljinu sa cenom kilometra i dodaš start, dobićeš iznos koji u većini slučajeva neće mnogo odstupati od stvarnog. Odstupanja koja se pojave gotovo uvek dolaze od trećeg elementa, o kome govorimo u nastavku.
Treći element cene izražava se kao iznos po satu i u tarifnicima se najčešće naziva čekanje, što je pomalo nesrećan naziv jer navodi na pogrešan zaključak. Većina putnika misli da se ta stavka odnosi isključivo na situaciju kada vozilo stoji ispred zgrade i čeka da neko siđe ili nešto obavi, ali to je samo jedan deo priče. Taksimetar zapravo radi po principu dvostrukog obračuna koji se automatski prebacuje sa jednog režima na drugi. Dok se vozilo kreće brže od određene granične brzine, uređaj računa pređene kilometre po važećoj tarifi. Čim brzina padne ispod te granice, dakle na semaforu, u koloni, pri sporom prolasku kroz uske ulice ili dok vozilo potpuno miruje, uređaj prelazi na obračun vremena i počinje da meri sekunde umesto metara. Ono što je pri tome najvažnije znati jeste da se te dve stavke nikada ne obračunavaju istovremeno. U svakom trenutku taksimetar meri ili pređeni put ili proteklo vreme, nikada oba paralelno, tako da nema dvostruke naplate. Upravo zbog toga ista ruta kroz gustu popodnevnu gužvu košta osetno više nego u praznom saobraćaju u nedelju ujutru, iako je broj pređenih kilometara doslovno identičan. Ako usput staješ da nešto obaviš, a vozilo te sačeka, sve to vreme se obračunava po istoj toj stavci, pa je uvek dobro unapred reći vozaču koliko planiraš da se zadržiš.
Na displeju taksimetra uvek stoji oznaka tarife koja je trenutno aktivna, a gradovi obično propisuju tri, ponekad i četiri različite. Tarifa 1 je dnevna i primenjuje se radnim danima, u većini gradova ugrubo od šest sati ujutru do deset uveče, i ona je osnovna i najniža. Tarifa 2 je noćna i po pravilu obuhvata i nedelju i državne praznike, a viša je iz sasvim logičnog razloga. U tim terminima na ulicama radi znatno manje vozila, potražnja je često veća, a rad noću i praznikom se i u svakoj drugoj delatnosti drugačije vrednuje. Tarifa 3 se primenjuje kod vožnje van teritorije grada i na prvi pogled deluje najskuplje, sve dok se ne uzme u obzir jedna jednostavna činjenica. Sa takve relacije vozač se gotovo uvek vraća prazan, dakle prelazi isti taj put bez putnika i bez ikakve naplate, pa povratak mora nekako da bude pokriven kroz cenu odlaska. Pojedini gradovi imaju i posebnu tarifu za novogodišnju noć ili za neke izuzetne datume u godini, kada je potražnja vanredno visoka. Bez obzira na to koliko tarifa postoji, sve moraju biti navedene u gradskoj odluci i vidljivo istaknute u vozilu, tako da putnik u svakom trenutku može da proveri po kojoj se tarifi vozi.
Pored tri osnovna elementa, tarifnik pojedinih gradova predviđa i dodatne stavke koje se naplaćuju samo u određenim situacijama. Najčešće su to prtljag preko određene težine ili preko određenog broja komada, prevoz kućnog ljubimca i ponegde pomoć pri unošenju i iznošenju stvari. Iznosi su po pravilu mali i ne menjaju bitno ukupnu cenu, ali je dobro znati da uopšte postoje kako te ne bi iznenadili na kraju vožnje. Pravilo koje ovde važi je vrlo jednostavno i uvek isto. Svaka doplata mora biti propisana gradskom odlukom i vidljivo istaknuta u cenovniku unutar vozila. Ako neka stavka nije navedena u tom cenovniku, ona ne može ni da se naplati, bez obzira na okolnosti. To je ujedno i najlakši način da putnik proveri da li je sve u redu, jer se ceo tarifnik nalazi na jednom mestu, na dohvat ruke.
Kod dužih relacija, međugradskih i inostranih vožnji, kao i kod aerodromskih transfera, obračun po taksimetru nije praktičan ni za jednu stranu i retko se koristi. Za takve vožnje se najčešće dogovara fiksna cena unapred, pre nego što se uopšte krene. Fiksna cena ima jednu vrlo veliku prednost za putnika, a to je potpuna izvesnost. Gužva na ulazu u drugi grad, obilaznica zbog radova, duže zadržavanje na graničnom prelazu ili neplanirano čekanje ne menjaju iznos koji je dogovoren na početku. Ono što se dogovori pre polaska, to se i plati na kraju, bez obzira na to kako je put protekao. Kod ovakvih vožnji uvek je dobro da pre polaska bude jasno nekoliko stvari. Da li se cena odnosi na jedan smer ili na povratnu vožnju, da li uključuje putarinu i eventualne granične takse i da li u nju ulazi vreme čekanja ako putnik nešto obavlja na odredištu. Kada se to razjasni na početku, kasnije nema nikakvih nesporazuma.
Ovo je pitanje koje se javlja najčešće i koje deluje kao da nema logično objašnjenje, a odgovor je gotovo uvek u kombinaciji nekoliko faktora koji se svakodnevno menjaju. Doba dana menja tarifu, pa ista relacija u devet ujutru i u jedanaest uveče prosto nije ista usluga po ceni. Gužva prebacuje obračun sa kilometara na vreme, pa dvadeset minuta stajanja u koloni ostavi jasan trag na krajnjoj cifri. Radovi na putu, zatvorena ulica ili privremena izmena režima saobraćaja produžavaju rutu za nekoliko stotina metara koje se takođe obračunavaju. Broj semafora na kojima se zaista stane nikada nije isti dva puta zaredom, a ni izbor rute ne mora biti identičan, jer vozač u datom trenutku bira ono što je najbrže. Kada se svi ti mali faktori saberu, razlika od nekoliko desetina dinara na istoj relaciji postaje potpuno očekivana pojava. To nije znak da nešto nije u redu, već posledica toga što se cena meri stvarnim uslovima, a ne pretpostavkom.
Postoji nekoliko jednostavnih stvari na koje vredi obratiti pažnju, i za njih nije potrebno nikakvo posebno znanje. Taksimetar treba da bude uključen na samom početku vožnje, sa nulom na displeju, a ne negde usput ili sa već obračunatim iznosom. Oznaka tarife treba da odgovara dobu dana, danu u nedelji i vrsti vožnje, dakle gradskoj ili vangradskoj. Cenovnik sa svim stavkama treba da bude istaknut na vidnom mestu u vozilu, tako da ga putnik može pročitati bez traženja. Na kraju vožnje putnik ima pravo na fiskalni račun, i to bez posebnog zahteva, jer je izdavanje računa obaveza a ne usluga na zahtev. Ako nešto od navedenog nedostaje ili deluje neuobičajeno, sasvim je u redu da pitaš i zatražiš objašnjenje. Nijedan uredan prevoznik nema problem sa takvim pitanjem, naprotiv, transparentnost je ono na čemu se poverenje i gradi.
Cena taksi vožnje nije proizvoljna cifra koja zavisi od raspoloženja ili od procene putnika, već zbir tri jasno definisane stavke. Fiksnog starta koji se naplaćuje jednom, pređenih kilometara koji se broje u sitnim koracima i vremena provedenog u mirovanju ili sporoj vožnji, a sve to pomnoženo tarifom koja u tom trenutku važi. Na to se u pojedinim slučajevima dodaju male propisane doplate, dok se kod dužih relacija umesto svega toga koristi fiksna cena dogovorena unapred. Kada se taj mehanizam jednom razume, taksimetar prestaje da bude crna kutija i postaje samo uređaj koji sabira ono što si i sam mogao da predvidiš još pre nego što si seo u auto.
Zanimaju te usluge, potrebna ti je informacija?
Kontaktirajte nas
